Сени великог архијереја

Сени великог архијереја

Презвитер Марко Бојовић, Џексон (Калифорнија)

[…]  У Тврдош смо стигли током јутарње службе на празник Светих Кирила и Методија, просветитеља и учитеља словенских. На владичанском трону је седео владика Атанасије, умировљени захумско-херцеговачки и приморски. Обрадовао се нашем доласку и благословио да служимо на светој литургији заједно са тврдошким јеромонахом Порфиријем.

Пре тога, имао сам прилике два пута да сретнем владику Тасу, како су га од миља звали. Први пут у чикашкој Новој Грачаници, на светој литургији и после на партији фудбала. Тада сам био млад ђакон, те сам прошао каљење намењено почетницима, и у храму и на травњаку. У цркви смо чули његово познато: „Ђакони, зашто спавате?”, које и данас могу јасно да чујем – као позив на будност и трезвеност – не само на богослужењу, него као начелни приступ животу. На травнатом терену био сам најмлађи, па ми је допала позиција на којој никада до тада нисам играо фудбал – голмана, и то резервног. Изгледа да ни „првом голману” то није била основна вокација, па нас је владика, као „селектор” и центарфор нашег тима, често мењао. Тај „први голман” био је један дивни, питоми херцеговачки монах из његове пратње, који нам је скромно и искрено поверио да има утисак да је на њиховом путешествију од веће помоћи владика њему него он владици, човеку чудесне животне енергије и дисциплине. Следећи пут видео сам и дочекао тог монаха на капији џексонске светиње у августу 2019. године – као Епископа захумско-херцеговачког и приморског, г. Димитрија. Сви знамо колико је владика Атанасије волео фудбал. Волео је да каже да је човек, између осталог, и homo ludens – биће игре. Зато је за њега фудбал био поезија, а не пуко индустријско јурцање за лоптом.

Други пут, пар година касније, имао сам прилике да га са пажњом слушам на првом, тек установљеном Православном богословском институту Светих Севастијана и Мардарија, 2015. године у Финиксу, у савезној држави Аризони. Предавања, дискусије и целокупно дружење и саборовање били су празник духа и духовитости, слободе, љубави и радости. У свакој његовој речи, небо и земља били су у загрљају. Мисао бистра попут планинског потока, чији нас је ток водио у шетњу читавом васионом. Гледали смо и слушали пред собом човека који је говорио ауторитетом од Бога му датим, и за кога смо осећали, као и код Митрополита Амфилохија, да нас тајанствено повезује са својим блаженопочившим духовним оцем, Светим Јустином, али и светим оцима свих векова и свих крајева земаљских. О свим тим крајевима говорио је као да их је лично препешачио, залазећи у невероватне географске детаље. И о свим тим великим и светим људима причао је као да их је лично познавао, једнако присно и непосредно као и кад се дружио са својим малим „мутавцима”, како је од миља звао дечицу, која су била њему као и он њима – омиљено друштво („мутави народ је најбољи народ”).

Посебно се сећам једнога младића у инвалидским колицима, кога је мајка с великом посвећеношћу доводила на сваку службу у тих неколико дана трајања Института. Њему је владика Атанасије поклањао највише пажње, љубави и нежности, говорећи му: „Лаве мој!” Када смо се свих нас стотинак учесника овог догађаја наместили за групну фотографију испред цркве, владика је затражио да овај младић у колицима дође у средину, у први ред, одмах до њега, и тако су се, загрљени, сликали са свима осталима. Ова пастирска брига и љубав за „најмању браћу” владике Атанасија подсетила ме је на причу коју сам чуо од жене која је радила као психијатар у Банату, док је владика Атанасије почетком 1990их био Епископ банатски. Један банатски монах, иначе ромске народности, одбијајући да било шта једе, доспео је у психијатријску установу. Владика је свакога дана, остављајући деведесет и девет других словесних оваца повереног му стада зарад ове једне која се нашла у невољи, долазио у ову установу, јер је монах био спреман да једе само ако је владика био ту да једе заједно са њим.

Као тадашњег ђакона, од мене се очекивало да служим на скоро свим службама, те је било много прилика да ме владика исправи и укаже на важне детаље богослужења. У незаборавном ми је сећању моменат пред крај свете литургије, када сам се једини затекао уз њега пред часном трпезом, на којој је платно којим се обележава задато читање из књиге Јеванђеља стајало укривљено и изгужвано. Владика га је најпре мирно и пажљиво исправио, а онда ме благо клепио по потиљку рекавши: „Ђакон треба све да види и да гори од ревности као херувим”.

Да култура проистиче из култа и изражава култ – веровање и богослужење, потврђивао је владика својим односом према културном наслеђу, које је премеравао и, по потреби, дотеривао, исправљао или допуњавао, не гледајући га као недодириве музејске експонате него као део тока живога предања, из којег понекад треба извадити неки трун – да вода остане жива, свежа и питка као што је и на извору. Христос је за њега био мерило и кантар и смисао свега. За време Института наступиле су врло талентоване девојке из музичког састава Брезе. Једна од песама коју су извеле била је „Хајде, Јано”. Усред живог програма, док су оне певале како је песма и написана – „кућу да продамо” – владика се живо убацио, узвикнувши: „кућу да НЕ дамо”. Касније је младу ђаконицу, сазнавши да је родом из Битоља, питао да отпева песму „Калеш, бре, Анѓо”. Док се она припремала да почне, Атанасије је владикама око себе указао да обрате пажњу на стихове на крају песме, када млада хришћанка Анђа, након свих примамљивих понуда младога Турчина, које би је чекале ако би се удала за њега, све то одбија јер не жели веру да мења.

Владика Атанасије је умео да каже да на Западу, и поред свих закона, институција и технологије, „нема човека”. Истовремено, међутим, имао је веру, љубав и наду да Запад може да се оправослави, тј. да кроз Богочовека открије човека и врати се себи. И један и други архијереј, и Амфилохије и Атанасије, умели су да критикују свој народ као мало ко, али су га и разумели, волели и за њега се жртвовали као мало ко, имајући изузетну способност да разговарају и проводе време и са најпростијим тежацима и најодбаченијим невољницима као себи равнима. У једној од својих многобројних дигресија током предавања на Институту, које су биле једнако занимљиве и важне као и сама главна тема, владика Атанасије је поменуо како је Новак Ђоковић „Србин од главе до пете – чим га видим да разбије рекет, знам да ће да победи”. Говорио је владика такође да су Срби, попут старозаветног Јакова – Израиља, народ који има жив однос са Богом и неретко се са Њим рве.

У Атини сам студирао световне науке. Много научио, али осећао неиспуњеност. Атина ми је освојила срце мноштвом својих цркава, којих је било готово на сваком кораку. Свега двадесетак корака од стана у коме сам живео била је црква Свете Екатарине из XI века, а у кругу од десетак минута хода – пет православних цркава. Једна од њих, на свега сто педесет метара од моје стамбене зграде, била је и тзв. руска црква Свете Тројице, у којој се служило и на словенском и јелинском језику. Дивни прота Георгије је течно говорио и руски и грчки језик, а и разумео моје исповести на српском. Споља је то био прелеп средњовековни ромејски храм, унутра руска иконографија. У богослужењима сам осетио потпун и диван склад словенског и јелинског, руског и грчког, и био очаран и препорођен обома. Касније сам прочитао и сасвим разумео речи владике Атанасија да покушај сукоба и раздора међу њима потиче од оних који се воде демонским начелом divide et impera. Сазнао сам, такође, да је у тој истој цркви владика Атанасије служио као млад јеромонах и докторанд. Ту сам нашао испуњење и предосетио будући позив.

Исте године када је одржан поменути институт у Аризони, крајем августа и почетком септембра, имали смо још једно драгоцено окупљање. Овај пут у Лос Анђелесу, на прослављењу Светог Севастијана. Неописива благодат је тих дана струјала међу свима нама и у нама. Посебно бих могао да издвојим припрему светитељевих моштију, заједно са владиком Максимом и протом Блашком Параклисом, а по упутству које је припремио владика Атанасије. На зиду до стола на коме је све то требало обавити, стајао је светлопис насмејаног владике Тасе. На самом почетку процеса, добио сам задатак да фотографишем мошти, а онда су те фотографије њему послате. Након што су свете мошти очишћене и омивене у води и белом вину, остављене су крај отвореног прозора на горњем месту у капели Светог Петра Коришког да се просуше на сувом и топлом калифорнијском ваздуху. Два дана касније, мошти је требало премазати мирисним нардовим уљем, пристиглим из светогорског манастира Симонопетре. Без икакве потребе за патетиком и сладуњавом сентименталношћу, најреалније смо се могли осетити учесницима Јеванђеља, могли опипати божанске енергије и доживети да Господ долази у Царству Своме.

Коначно, враћам се на причу у Тврдош, а све у међувремену поменуто ми је тада прошло кроз главу, као да је све то претходно било одређено и навођено тим чудесним будућим даном. По благослову владике Атанасија началствујем празничном светом литургијом и беседим, најпе на српском језику, а онда молим да кажем и неколико речи на енглеском, зарад присутних људи из наше групе који нису разумели наш језик. Нарочито на празник Светих Кирила и Методије, говорити „разумљивим” језиким деловало је примерено. Пре него што сам почео да говорим на енглеском, владика је са свога места добацио: „И кажи им, оче, да су овде и апостоли ходили и проповедали”. Свака божанска литургија је откривење будућег века, а ова је мени била додатно посебна јер су се у њој тајинствено сабрале моја прошлост, садашњост и будућност. Христос је заблистао у срцима и очима људи сабраних у цркву, а посебно владике Атанасија, који је ушао у олтар пред међусобни целив мира и причешће. Реч и гест које ми је тада упутио и подарио понећу са собом у гроб и на онај свет. Помислио сам, све што бисмо један другом могли рећи или учинити у овоме свету, након тога – било би сувишно. Ипак, надали смо се да ће нам се придружити на ходочасном путовању свештенства Западноамеричке епархије у Свету Земљу, у јесен 2020. године. Но, проглашена је пандемија и ходочашће је морало бити одложено. Неколико месеци касније, владика се упокојио у Господу. Сахрањен је баш ту, на гробљу манастира Тврдош, у капели Васкрсења Господњег, коју је он за живота подигао. Заиста, остало је да следећи загрљај и целив љубави упутимо један другом, следећу реч међусобно прозборимо, ако милостиви и човекољубиви Бог да, у свету оном. У оном Царству у које не можемо ући – ако нисмо као деца.


Штампа