О Владици

Владика и дете

Епископ Атанасије Јевтић: Сећања на једног човека Духа и радости

Протопрезвитер Атанасије Циаусис

Моје познанство са српским епископом Атанасијем се подударило са мојим студентским годинама на Атинском Теолошком факултету око 1970-71.

У почетку, једино што смо знали о Атанасију Јевтићу јесте то да је био ученик и духовно чедо познатог и цењеног професора теолошког факултета у Београду, о. Јустина Поповића, сада већ светитеља Српске Православне Цркве.

Тих година, у десетљећу 1960-70-тих, у Метеорским манастирима су живела омања монашка братства.  Конкретно у Великом Метеору боравио је старац Емилијан, потоњи игуман свештеног светогорског манастира Симонопетре. Као ученици гимназије у Каламбакију упознали смо старца Емилијана и често смо посећивали метеорске манастире, а нарочито Велики Метеор. Ту на Метеорима сам најпре упознао о. Атанасија, а затим и у Атини, где сам студирао на Теолошком факултету, а он је писао своју докторску дисертацију.

Сваки дан и сваки сусрет са њим, било је „откровење” и пријатно изненађење. С обзиром да је, како нам је касније открио, учио и по деветнаест сати дневно грчки језик, а затим је изучавао светоотачке списе, неке на новогрчком, а друге на старогрчком језику, разговори са њим су били несметани и  на разним нивоима. (могло би се чак и слободније превести по смислу: и на разне теме)

Ава Јустин и јеромонах Атанасије

Предраго ми у Христу чедо

Милан Јовановић

Писма Аве Јустина Поповића јеромонаху Атанасију Јевтићу
(1957-1968)

Уводна напомена

Недавно је у оквирима Сабраних дела Светог Јустина Новог у 30 књига, изашла књига 23/1, са Писмима Аве Јустина. Ова Писма, која је за штампу приредио умировљени Епископ ЗХиП Атанасије (Београд 2020), садрже и сачувана писма која је Јустин слао јеромонаху (сада епископу) Атанасију.

У овом тексту анализирамо писма у периоду од 1957. до 1968. године.

На основу ове преписке можемо сагледати више аспеката Атанасијевог живота. Најпре добијамо увид у то како се кретао живот младог ученика Богословије у Београду од тренутка када је послао писмо, у то време забрањеном и заборављеном професору Богословског факултета, архимандриту Јустину Поповићу. Наиме, Ава Јустин је после завршетка Другог светског рата неоправдано протеран са Универзитета и затворен у кућни притвор у манастирима у Србији. Крајње одредиште је било манастир Ћелије код Ваљева у којем је Ава Јустин остао наредну 31 годину до свог упокојења. У писмима се може видети почетак пута Владике Атанасија од младалачког, средњошколског тражења да му отац Јустин одговори на питање о штетном деловању једне верске секте на православни српски народ, све до докторских студија и постдокторских истраживања дела Светих Отаца у Атини.

Писмо оца Стаматиса Склириса епископу Максиму (Васиљевићу)

Писмо оца Стаматиса Склириса епископу Максиму (Васиљевићу)

Могли бисмо рећи да у наше дане наша лица представљају копије један другог и заједно представљају копије општих исфабрикованих модела живота. Апсолутни пример тога су звезде Лос Анђелеса и Холивуда. Слично томе, ликови на иконама, које осликавају савремени иконописци, представљају лоше копије и лажно се сматрају као византијски, копије оригинала, једне монотоније и понављања, која је потискујућа, која упућује на читаву војску лажних светитеља, а не на јединствене и непоновљиве личности. Насупрот тој монотонији и униформисаности и одсуству укуса, боје и истинске личне заинтересованости, усправља се личност човека из ”Подземља” једног Достојевског, као и лик оца Атанасија Јевтића у нашем микрокосмосу личних односа љубави.

Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина

Огледало, загонетка, личност, икона, недоумица, истина

Слово Митрополита Месогеjе и Лаврeотике Николаја, на промоцији грчког издања књиге Од слободе ка љубави, одржаној 24. фебруара 2013, у сали филолошког удружења „Παρνασσός“, у центру Атине. На промоцији су, поред Митрополита Николаја, говорили и Αрхимандрит Јелисеј, игуман светогорског манастира Симонопетре, Хрисостом Стамулис, професор Догматике на Солунском Богословском Факултету, и издавач, теолог Димитрије Мавропулос.

Слика

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.

Исихазам из пера Владике Атанасија

Исихазам из пера Владике Атанасија

Аутор: Душан Боројевић

Исихазам, односно исихастички покрет, јесте феномен који захтева велику пажњу. Наиме, он представља једну од најзанимљивијих тема у хришћанској теологији, и различито је реципиран, како на Истоку, тако и на Западу. Док западно-хришћанско гледиште ову појаву не третира са превеликим уважавањем, на Истоку исихастички покрет представља једну од водећих потврда вере и успостављање предањске везе са ером Васељенских сабора. Време Св. Григорија Паламе, архиепископа града Солуна, представља врхунац исихастичког богословља. Међутим, услед западног противљења, и потребе да се спор између великог противника тзв. "пупкогледаца", Варлаама Калабријског, и Св. Григорија, заточника исихаста, реши, било је сазвано чак три сабора.

Да ли смо чули и испунили Атанасијев позив?

Да ли смо чули и испунили Атанасијев позив?

Милан Радуловић

Саосећајући као народни човек са судбином људи у тоталитарном режиму, јеромонах Атанасије истовремено се као хришћанин саживео са богоносном улогом српског народа у историји, са народним жртвовањем за православну веру и страдањима за њу. Уверен да жртве за веру и због вере не смеју остати заборављене у тами јама у које их је гурнула злочиначка рука, забетониране плитком, претрнулом и уплашеном савешћу живих потомака, поново покопане олаким и присилним заборавом њихове судбине, лишене хришћанског покајања злочинаца и искреног хришћанског опроштаја браће и сународника (а једино их је покајање и праштање могло васкрснути) – наш калуђер је кренуо на ходочашћа српским масовним гробницама: да опоје скривена и непозната гробља, да се распита чије су мошти у њима, ко је био човек који је тако неприродно и несрећно умро, ко онај ко га је тако нељудски послао и испратио у бољи свет. Резултате тих истраживања објавио је у књигама Од Косова до Јадовна и Великомученички Јасеновац – Усташка творница смрти: документи и сведочења. Јеромонах Атанасије први је међу српским свештеницима јавно, у земљи, на лицу места, служио опела и жртвама комунистичког терора. Заложио се да се и те жртве, као и оне усташке, идентификују, достојно сахране, упишу у живу књигу народног памћења и праштања.

Без Христа није могао живети

Без Христа није могао живети

+ АЕМ Црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ

 

Епископ Атанасије, умировљени Захумско-херцеговачки, један је од најплоднијих и најзначајнијих савремених богослова, не само Српске Цркве него цијеле Православне Цркве Васељенске. Свршени ученик Богословије Св. Сава у Београду (1958), Богословског факултета СПЦ (1962), постдипломац Богословског факултета Цариградске Патријаршије на Халки, и Атинског универзитета (1963-1968), професор Богословског института Светог Сергија у Паризу и дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду, кратко вријеме Епископ Банатски (1991-92), а потом Епископ Захумско-херцеговачки (1992-1999), Владика Атанасије Јевтић је, стекавши широко богословско образовање и свестрано Црквено и животно искуство, надахнуто личношћу и светоотачком мудрошћу и опитом новојављеног Оца и Учитеља Цркве Јустина Ћелијског, заорао дубоку бразду у животу и богословљу наше Цркве и свеукупног Православља. Још од младих дана је „следовање Светим Оцима“ било и остало његова основна преокупација и Црквено-богословско надахнуће и трагање. У потрази за собом и дубљим непролазним Смислом живота, још као млади богословац у Манастиру Раковици, гдје је тада радила после рата обновљена Београдска богословија, тадашњи Зоран Миланов Јевтић из села Брдарице код Драгиња (рођен 8. јануара 1938.г.), срео се са Христом Господом, схвативши да он „без Христа не може живети“ нити свој живот замислити. Зато није никакво чудо што је он благодарећи управо том сазнању, егзистенцијално суочен са духовном пустињом и антибожним беспућима свог времена, одмах по повратку са одслужења војног рока (1959) прихватио монашки постриг у Манастиру Пустињи на празник Ваведења од руку О. Јустина Ћелијског, добивши, не случајно, име Атанасија Великог, названог „Стуб Православља“.

Веб-сајт

Званични веб сајт епископа др Атанасија (Јевтића), професора емеритуса Универзитета у Београду

Уредник: др Максим (Васиљевић), епископ западноамерички

Контакт: info@westsrbdio.org

Фотографије